NAUČNI ZAKON

Naučni zakoni su objektivni, stalni, opšti I nužni odnosi među pojavama stvarnosti.

Objektivni su jer ne zavise od ljudske volje, stalni su, tj.Konstantno deluju u toku izvesnog (obicno veoma dugog) vremenskog intrvala; opšti su, jer ne važe za pojedinačne slučajeve već za cele klase slučajeva (obično veoma obimne klase), nužni su, jer deluju kad god su dati izvesni uslovi.

Na primer, zakon gravitacije postoi nezavisno od ljudi I ljudske delatnosti, od toga da li ga mi znamo ili ne, konstantno deluje bez promene u toku miliona godina, za sva fizička tela I to nužno: dovoljno je da dva tela imaju masu pa da se uzajamno privlače silom koja je obrnuto srazmerna kvadratu njihovog rastojanja.

Kada jednu hipotezu opšteg karaktera višestruko proverimo (kada dostigne visok stepen verovatnoće) imamo pravo da smatramo da ona realativno adekvatno

odgovara jednom prirodnom zakonu. Tada ona dobija status naučnog zakona.

Naučni zakon je stav koji relativno dobro opisuje jedan prirodni zakon.

Na osnovu čega možemo jednu proverenu hipotezu smatrati zakonom. Šta nam daje pravo da verujemo da ona opisuje jedan prirodni zakon.

Proveravanje se sastoji u izvođenju takvih posledica iz jedne hipoteze koje opisuju konkretne dogadjaje koji treba da se dese u budućnosti. Ovakva predviđanja se mogu ostvariti samo ako u prirodi postoji izvesna pravilnost i ako ta hipoteza relativno tačno izražava neke od takvih objektivnih odnosa.

Istorija nauke je, pored ostalog i istorija uspešnih predviđanja. Astronomija je dosada zabeležila niz otkrića nebeskih tela (planete Neptu i Pluton), pre nego što

su uopšte bila viđena teleskopom. Naročito je prvo među njima, otkriće Neptuna - francuskog astronoma Leverjea – zadivilo svet. Već dugo pre toga u kretanju planete U rana bila su zabeležena odstupanja od njene idealne putanje određene Keplerovim zakonim, odnosno zakonom gravitacije. Leverje je postavio hipotezu da su ti poremećaji izazvani gravitacionim dejstvom jedne, tada nepoznate, planete koja se nalazi jos dalje od sunca nego Uran. Na osnovu zakona gravitacije izračuna je položaj te planete i Nemac Gale ju je tamo i pronašao.

To je bila jedna od mnogih ubedljivih potvrda da je Njutnova formula, po kojoj se dva tela uzajamno privlače silom upravo srazmernom njihovim masama a obrnuto srazmernom kvadratu njihovog međusobnog rastojanja, daleko više od obične hipoteze, od običnog nagađanja koje treba da zadovolji ljudsku radoznalost. Sasvim je neverovatno da bi Gale, usmerivši teleskop u jednu tačku u bezmernom nebeskom prostranstvu, uspeo da tamo zaista pronađe jednu dotle nepoznatu planetu, da Njutnova formula, od koje se pošlo, nije izražavala jedan realno postojeći odnos između Urana, Neptuna i Sunca.

Sa druge strane, zaključci do kojih je došao Georg Mendel, proučavajući pojave nasleđa, naročito njegovo pravilo cepanja, bili su proveavanjem tako višestruko potvrdjeni, da se danas više ne mogu smatrati hipotezama. Kada god ukrštamo dve vrste beljaka ili životinja, pri čemi se roditelji razlikuju u samo jednoj osobini (npr žuti i zeleni grašak), dobijamo u prvoj generaciji jedinke koje se u toj osobini medjusobno ne razlikuju, bilo da su sve slične samo jednom od roditelja (dobijaju se samo zrna žutog graška) bilo da sve imajuprelazni tip date osobine (biljka nićurak sa crvenim i belim cvetovima daje bastarde ružičastih cvetova). Međutim, u drugoj generaciji dolazi do cepanja osobina. Ukoliko je jedna od njih dminantna (na primer, žuti grašak), a druga recesivna (zeleni grašak), dobija se razmera 3:1 (na svaka tri zrna žutog, dobija se jedno zrno zelenog). Ukoliko su u prvoj generaciji dobijene jedinke sa prelaznom osobinom (ružičasti noćurak), u drugoj s generaciji obavlja cepanje 1:2:1 (jedan crveni cvet, dva ružičasta i jedan beli).

Ponavljanje ove pravilnosti u velikom broju slučajeve bilo bi veoma neverovatn da nije u pitanju jedan objektivni prirodni zakon.

Newtonov opšti zakon gravitacije kaže: između svaka dva teela u Svemiru javlja se privlačna sila koja je razmerna proizvodu njihovih masa, a obrnuto razmerna kvadratu udaljenosti njihovih središta.
Newton je, navodno, promatrao pad jabuke sa stabla i razmišljao je o sili koja privlači jabuku da padne na tlo. Pritom je došao do spoznaje da je ista sila koja privlači jabuku prema tlu uzrok stalnom padanju Meseca u orbiti oko Zemlje. Na istom načelu temelje se i sva ostala gibanja u Sunčevom sistemu